Biti novinar u maloj sredini znači znati tačno kome će zasmetati ono što još nisi ni napisao. U sredini gde svi sve znaju – i ko piše, i o kome se piše – izveštavanje se lako proglašava navijanjem, a beleženje onoga što se stvarno događa često se uzima kao znak da si se „svrstao”.
Postoje trenuci kada je stvar jednostavna - nešto se dogodilo – i to treba preneti. Bez dodatnih komentara, bez „za“ i „protiv“. Dogodio se skup, govorilo se nešto, ljudi su došli, neki su otišli – i to je to. Vest nije mišljenje, već zapis o stvarnosti. A novinar koji ju je objavio nije učesnik događaja, već njegov svedok.
Ali upravo tu nastaje problem.
U mnogim mestima, naročito manjim, gde je broj medija sveden na minimum – on je „onaj što beleži i potpisuje”. I čim napišeš nešto – postaješ „na nečijoj strani“. Nije važno da li si preneo čistu informaciju, poštovao sve profesionalne standarde, pokušao da dobiješ izjavu i od druge, pa i treće strane – često je dovoljno da vest uopšte postoji, pa da se zaključi: „podržava ih“.
I treba to jasno reći - ne zahteva svaka vest niz sagovornika. Kada se nešto dogodi pred očima stotina ljudi, kada je sve jasno i proverljivo – nema potrebe da se ta stvar dodatno „potkrepljuje“. Skup se desio. Ljudi su govorili. Neko ih je čuo. Neko nije. Ali su bili tu – i to je činjenica.
U većim sredinama, postoji više redakcija, više uglova, više prostora za podelu odgovornosti. U manjima – sve se svodi na nekoliko glasova. A kad jedan od tih glasova odluči da ne ćuti, onda ne postaje dominantan, nego samo – vidljiv. I često usamljen.
Pa opet, dolazimo do istog pitanja: šta objaviti kada dešavanja nisu ravnomerno raspoređena? Kada se, iz raznih razloga, nosioci javne funkcije sve ređe pojavljuju, kada se ne šalju pozivi, a inicijativu sve češće preuzimaju građani? Da li novinar tada treba da ćuti – da ne bi „delovao kao da podržava“? Ili da napiše ono što jeste – i rizikuje etiketu?
Kad pišeš afirmativno o vlasti – novinar si.
Kad pišeš o nezadovoljnima – odmah si politički pamfletista.
A sve si vreme samo radio isto – beležio šta se dešava.
Odgovor se nalazi u osnovama profesije.
Novinar izveštava o onome što se dešava. Ne izmišlja događaje da bi „balansirao sliku“. Ne stvara sadržaj da se „ne bi zamerio“, niti ga briše da „ne bi ispalo nešto“. Ne meri broj objava da bi izgledao neutralno – jer broj nije znak pristrasnosti, već odraz učestalosti dešavanja. Ne ćuti – nego piše. Radi svoj osnovni posao.
I još nešto - u malim redakcijama, u sredinama gde se posao i život ne razdvajaju lako, teško je ostati nevidljiv. Novinar je taj koji postavlja pitanja i kad zna da će ga sutradan neko presresti u lokalnoj prodavnici, na roditeljskom sastanku, kod komšije na slavi. Svaki tekst ima odjek – ne zbog „tiraža“, već zato što svi znaju ko piše i o kome se piše.
Zato je važno da se ne zaboravi - novinar nije glasnogovornik onih koji su na vlasti. Nije ni promoter onih koji su protiv nje. Ne navija, ne vuče, ne podiže barjake.
On zapisuje.
I kada neko odluči da nešto saopšti – beleži. I kada ljudi izlaze na ulice – beleži. A kada se ništa ne dešava – ne izmišlja povod. Čeka.
Novinar nije tu da vam se dopadne. Niti da vas provocira. On je tu da vas informiše.
A istina, po definiciji, nikada ne može da udovolji svima.
Autor: Tijana Janković
