„Odakle da počnem?“ - pita Petar Vidović, osnivač humanitarnog udruženja „Drug sa druma“, dok u pauzi vožnje piše poruke koje stižu iz srca, ne iz kabine kamiona. „Počeću od Milice“, kaže.
Milica Jončeski ima 14 godina i u nedelju, 15. juna, krenuće na put dug 120 kilometara – od Kikinde do manastira Ravanica u Vrdniku. Pešačiće tri dana, sa pauzama u Bačkom Petrovom Selu i Temerinu. Ne ide zbog nekog izazova na društvenim mrežama. Niti zbog pažnje ili slave. Hoda zbog dečaka njenih godina, iako ga lično i ne poznaje. Ali zna njegovo ime – Ivan Filipčev.
Ko je Ivan Filipčev?
Četrnaestogodišnji dečak iz Bečeja koji obožava tenis, prati fudbal, zna više o sportu nego mnogi. Rođen je kao jedno od troje braće iz iste trudnoće. Jedan brat nije preživeo. Drugi – Filip – odrasta uz njega. Ivan ima cerebralnu paralizu. I važno je da se zna: to nije bolest. Od toga se ne boluje – s tim se živi. Uz terapije. Uz borbu. I bez pauze. To iscrpljuje – i fizički, i mentalno, i finansijski.
Njegova porodica iznosi sve to svakog dana, a Ivan – bez reči.
„Sećate se možda snimka na mrežama? Majka mu pruža flašicu da mu pomogne, a on odlučno kaže – ne. Za mene je to veće ‘ne’ od onog koje je Leonida izgovorio Kserksu. Zato što ovo dete danas, ovde, ne odustaje – i ne traži ništa osim šanse“, kaže Petar Vidović i dodaje: „Ja Ivanovu borbu promatram godinama. Za mene je Ivan simbol borca, jedan istinski heroj, dečak koji čini čudo. Da se ne lažemo, 99% sveta je Ivana odavno otpisalo – i to je suština ove akcije. Da skinemo prašinu sa apela za pomoć u njegovom lečenju. Da oživimo broj 129 na 3030.“
Milica i ekipa
Milica nije nepoznata humanitarnom radu. Već je pomagala korisnicima Doma za decu i odrasle sa invaliditetom u Jabuci, a o udruženju Drug sa druma je pisala prve tekstove – iskreno, jednostavno i čisto. San joj je da postane novinarka.
Na poziv Petra i uz podršku svog oca, došla je i na uskršnju radionicu u Bečeju. I tu, gledajući šta sve drugi rade, poželela je da uradi nešto – svoje. I rekla: „Hoću da pešačim za Ivana.“
I nije sama. Aleksandar Jovanov ide na štakama. Sa njima su i Bojan Jovičić, Miloš Stanić, Nikola Boc, Marjan Brković, a pridružiće im se i Zoran Rakić i Marko Stanković.
Petar posebno naglašava: „Ova akcija nema nikakvu drugu pozadinu. Niko ovde ne hoda zbog politike, a konkretno i Aleksandar Jovanov i Ivan Filipčev su simboli borbe. Obojica su rekli ‘ne’ – neću da odustanem.
Vidović otkriva i plan puta. „Krenuće 15. juna ujutru iz Kikinde. Tog dana idu do Bačkog Petrovog Sela – 41 kilometar. Tamo prave pauzu i noće. Sutradan, 16. juna, pešače još 42 kilometra do Temerina. Trećeg dana, 17. juna, prelaze 37 kilometara do manastira Ravanica u Vrdniku. A Bečej – Bečej je posebna stavka i dočekuje ih tog drugog dana, 16. juna, u prepodnevnim satima. Biće tamo između devet i deset. Za taj ponedeljak planirano je i jedno posebno iznenađenje za Ivana – pripremaju ga oni koji su, na sopstveni način, već prešli mnogo kilometara da pokažu koliko im je stalo. I još ponešto“, tajanstven je Petar Vidović, koji sve organizuje iz inostranstva, gde trenutno radi i otkriva: „Danas je 103. dan kako nisam bio kod kuće. Još 39 do Bečeja“ – kaže, jer zna da najduži put nije onaj pod točkovima – nego onaj do onih koje voliš.
U Bečeju u ponedeljak, 16. juna – budimo tu
Milica i ekipa ne očekuju pompezan doček ni fanfare. Ali bilo bi lepo da ih pozdravimo s prozora. Izađemo pred kuću. Mahnemo. Ili jednostavno, ono što bi ih najviše obradovalo – da pošaljemo poruku za Ivana, 129 na 3030 – a sav iznos ide za Ivanove terapije.
Matematika ljudskosti
„Bečej ima oko 30.000 ljudi sa pravom glasa. Zamisli da svako pošalje samo jednu poruku. To nije velika stvar za nas, ali za Ivana – znači sve. A gde je kraj, ako se priključi cela Srbija?“ – kaže Petar Vidović, osnivač udruženja Drug sa druma, čiji je moto: „Naše malo nekome puno znači.“
Pošalji 129 na 3030. Zato što on to zaslužuje. I zato što možeš.
