Trećom knjigom Pisma za Izabel, Novobečejac Dario Tenžera nastavlja da razvija svoj književni izraz na granici između poezije i proze. Nakon zbirki Potiska vila (2017) i U plamenu (2020), u novoj knjizi koristi formu pisama – ali bez stvarnog dijaloga. Iako se obraća Izabel, ona u tekstu ostaje nevidljiva i tiha. Zašto je njeno prisustvo tako svedeno, šta to govori o odnosu i samoj knjizi – saznaćete u razgovoru koji sledi.
Knjiga ima podnaslov „poezija, proza i sve između“. Kako biste vi najjednostavnije opisali ovu knjigu – kao dnevnik, ispovest, zbirku stihova, pisma?
- Najjednostavnije rečeno, Pisma za Izabel su zbirka mojih misli koje su završavale zabeležene tu i tamo, najčešće u nekakvim dokumentima u mom računaru, a sada su sabrane u jednu knjigu. Prilično mi je teško da definišem kojoj vrsti pripadaju. Pažljiviji čitalac uočiće da sam počeo (u Potiskoj vili) kao popriličan prozaista da bih kroz zbirku “U plamenu” počeo da se približvam poeziji. Mišljenja sam da je taj put sada završen i da je najtačnije svrstati “Pisma za Izabel” u poeziju, tim pre što savremena postmoderna (ili post-postmoderna) poezija krši i negira sva ranija shvatanja o formi i sadržini poezije dajući piscu slobodu da stvara neopterećen granicama forme.
Naslovnu Izabel spominjete tek jednom u tekstu, i to usputno. Zašto ste se odlučili da njeno ime bude prisutno samo u naslovu, dok se u samoj knjizi obraćate kroz „ti“, „tvoja“, „draga“? Šta vam je donela ta distanca?
- Pomalo ironično, odsustvo Izabel kao nekog ko aktivno uzima učešće u toku teksta stvara jednu vrstu bliskosti sa naratorom i omogućava čitaocu da i on posmatra Izabel očima govornika. Balašević je svojevremeno napisao: “Ime ti ispišem u svakoj strofi nevidljivom tintom”. Moglo bi se reći da je to bila ideja vodilja koja stoji iza ove knjige. Odsustvo Izabel u knjizi ostavlja prostora da čitalac stvori svoj sud o njoj, ali i da proceni da li je narator sasvim objektivan i kakva je, tačno, istina o Izabel. Mada, ovde bih rekao da, ipak, postoji struktura i čitanjem delova po redosledu kako su dati u samoj knjizi može se uočiti kolebanje i nedoumice naratora, a mogla bi se i skicirati struktura događaja koji se ne pominju, ali koji su pokretači lirskog toka.
Tekstovi u knjizi oblikovani su kao unutrašnji monolozi, ali bez hronološke strukture. Da li su nastajali spontano ili ste od početka imali zamisao o celini?
- Po pravilu, kao pisac, više sam “baštovan”, nego “arhitekta” u smislu toga da puštam da tekstovi nastaju spontano i razvijaju se, a posle ih uređujem, umesto da isplaniram i isprojektujem, pa, onda popunjavam. Tako da je odgovor na to pitanje da su tekstovi nastajali spontano, u trenucima kad me inspiracija pohodila.
U gotovo svakoj slici oseća se Vojvodina – ravnica, reka, tišina. Koliko vam je taj ambijent važan? Da li je on samo pozadina ili punopravni lik u vašem pisanju?
- Ni kao pisac, ni kao čovek ne mogu poreći uticaj Vojvodine, naročito, Banata, na moj razvoj. S obzirom na to da sam se u Vojvodinu doselio pre skoro tri decenije, ona je moja pronađena domovina koja me usvojila bez prigovora, a i ja sam nju prigrlio s obe ruke i zato se ona provlači kroz sve što radim i pišem, a osetna je i u načinu na koji govorim. Ali, ne bih rekao da je ona lik, već, pre, scenografija pred kojom se likovi sreću i koja svojom blagošću daje odličnu podlogu za bure i oluje koje se dešavaju u njima.
U zbirci se oseća bogatstvo tonova – od setnih i melanholičnih, do ironičnih i jezgrovitih. Kako dolazite do tog balansa? Da li su različiti tonovi način da se emocija slojevitije izrazi?
- Čovek je kompleksno biće i stvari koje se dešavaju retko su jednoznačne. Tonovi se menjaju shodno onome kroz šta likovi prolaze. Tu je bitno istaći i da je za umetnički postupak bilo kog pisca veoma bitno šta čita. Bez čitaoca nema pisca. Kako su godine prolazile, čitao sam neka važna dela književnosti i gledajući kako mnogo bolji i veštji od mene rade neke stvari, kako pričaju svoje priče, pronalazio sam inspiraciju da i sam istražujem i isprobavam nove stvari. To je, na kraju, ono što me vodilo od proze ka poeziji ili prozaidi ili kako će već književna teorija razvrstati ova moja pisanja.
Mnoge stranice knjige deluju kao tiha rasprava sa sobom, pokušaj da se nešto osvetli ili razjasni. Koliko je za vas pisanje oblik tog unutrašnjeg dijaloga?
- Verujem da je sva književnost, zapravo, vid dijaloga. Autori razgovaraju sa temom i publikom, a likovi, događaji, stilske figure i različite forme su samo argumenti u tom dijalogu. Svako delo je izjava, stav. I svako od nas mora da stane iza svog stava bez obzira na formu u kojoj smo ga izneli.
Knjiga formalno koristi pismo kao okvir, ali ne sadrži odgovore. Koliko vam je odgovaralo da ostanete u toj formi jednostranog obraćanja?
- Ovakva forma omogućila mi je da pišem bez da potonem u neku vrstu konflikta. Kada bi se, eventualno, Izabeli dao glas i neposredno učešće u narativu, pitanje je koliko bi i kako bi to uticalo na percepciju neimenovanog pisca pisama. Na koncu, čini se da je i njemu bitnije kako on vidi nju nego šta je, zaista, istina.
Knjiga je izašla uz podršku Doma kulture Novi Bečej. Koliko vam znači što je deo vašeg stvaralaštva prepoznat i podržan baš iz mesta u kojem živite?
- Ova knjiga je plod rada više ljudi. Osim mene koji sam je napisao, mogli bismo reći da je svojevrsna kuma knjige, moja drugarica, Dragana Milićević koja je knjizi dala vizuelni identitet i učinila je vizuelno veoma atraktivnom i kojoj se uvek zahvaljujem na posvećenosti u ovom našem poduhvatu. Takođe, mnogo su pomogli i udruženje građana Zeleni objektiv i Novica Blažin iz ovog udruženja koji su imali strpljenja za moja beskrajna pitanja i čija pomoć je bila dragocena u mnogim logističkim aspektima rada na ovoj knjizi. Naravno, Dom kulture opštine Novi Bečej kao izdavač je veoma bitan saveznik i saradnja sa ljudima iz ove ustanove uvek je efikasna i, nadam se, obostrano zadovoljavajuća. Nakon svega, za razliku od prethodnih mojih knjiga, ova je u celosti finansirana mojim ličnim sredstvima, dakle, ne putem konkursa ili donacija. Svakako, dobra saradnja sa zajednicom i taj osećaj prepoznavanja i podrške veoma su važni i veoma prijaju i to je jedna od stvari na kojima sam iznimno zahvalan.
Na kraju – kada biste ponovo pisali ovu knjigu, da li biste joj promenili bilo šta, ili vam se čini da je ona već zatvorena celina?
- Ova knjiga je zatvorena celina i, kao retko kad u životu, sasvim sam zadovoljan. Ako i ima nešto čime nisam u potpunosti zadovoljen, na tome će se raditi kada se budu pisale neke buduće priče, pesme, knjige.
O autoru:
Dario Tenžera rođen je 1991. godine u Sarajevu. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Bečeju, a diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bavi se pisanjem i glumom u amaterskom pozorištu. Objavio je zbirke Potiska vila (Banatski kulturni centar, 2017), U plamenu (2020), i Pisma za Izabel (2025) – svoju do sada najličniju i stilski najlirskiju knjigu.
