Bačko Gradište bilo je u nedelju, 4. maja, domaćin jednog od najmasovnijih protestnih okupljanja koje ovo selo pamti.
Građani iz Bečeja, Novog Bečeja, Turije, Temerina, Srbobrana, Žablja, Čuruga i drugih vojvođanskih mesta pristizali su peške, biciklima, motorima i automobilima. Kolone pešaka iz Novog Bečeja, Bečeja, Temerina i Turije prešle su desetine kilometara kako bi izrazile solidarnost i učestvovale u zajedničkom skupu.
Program je otpočeo u 16 časova simboličnim 16-minutnim ćutanjem u znak sećanja na 16 osoba stradalih u nesreći u Novom Sadu 1. novembra. Nakon toga usledila su obraćanja govornika, nastupi hora građana i prosvetnih radnika, a skup je zaključen zajedničkom šetnjom kroz selo i čišćenjem prostora.
Skup je moderirao Stefan iz Bačkog Gradišta, koji je najavio govornike i zahvalio okupljenima „ne samo što su došli, već što su došli srcem“. Među prvima se obratila Jelena Mitrović, sociološkinja i aktivistkinja, koja je istakla da se ovom vrstom angažmana bavi od tinejdžerskih dana. „Politika nam kroji život, i ako nas ne zanima, i dalje će ga krojiti – bez nas“, poručila je. Dodala je da njena generacija o ovakvom zajedništvu mogla samo da sanja, ali da današnje generacije imaju priliku da ga grade i sačuvaju.
Na mađarskom jeziku govorio je učesnik iz Bečeja, koji se prisutnima obratio na svom maternjem jeziku. U govoru je naglasio važnost zajedničkog delovanja svih zajednica u Vojvodini. „Više puta sam čuo da Mađari ćute. Ali ćutanje više nije opcija. Naš glas se mora čuti – zajedno za bolje društvo“, rekao je.
Margarita Berček, psihološkinja i aktivistkinja iz Bečeja, istakla je značaj istrajnosti i međusobne podrške i ujedno prenela i reči Rosvithe Pakoci koja je sama peške išla iz Zrenjanina do Beograda. „Vi ste moje oči, moje ruke i moj glas. Ne dozvolite da sve ovo stane“.
Berček se posebno zahvalila i ženama iz Bačkog Gradišta koje su, kako je rekla, srce ovog događaja – domaćini, organizatorke i inspiracija.
Među govornicima je bio i Milomir Jaćimović, prevoznik iz Đurđeva, koji bez nadoknade prevozi građane i studente na proteste širom Srbije. Uprkos pritiscima, kako kaže, nije odustao.
Obratio se i Aleksandar Jovanov, koji je, iako na štakama, prethodna tri meseca prisustvovao gotovo svim protestima. „Prešao sam više od 500 kilometara. Ako ja mogu, može i svako od nas. Samo zajedno možemo nešto promeniti“, rekao je.
Nikola Stanić, magistar ekonomije i književnik, koji je do sada pešačio više od 800 kilometara u znak podrške građanskim protestima, govorio je o ličnom razlogu zbog kojeg ne prestaje da učestvuje: njegova porodica je, sasvim slučajno, izbegla tragediju 1. novembra. „Od tada se ponašam kao da sam ja bio taj koji je stradao. I zato hodam, koračam – dokle god budem mogao.“ Pročitao je i autorski tekst posvećen zajedništvu i odgovornosti.
U završnici programa govorio je Milan Vulić, student Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, poznat po tome što je biciklom stigao do Strazbura. Istakao je da je tokom te ture upoznao mnoge pripadnike srpske dijaspore koji, kako je rekao, žive van zemlje ne zato što žele, već zato što moraju. Pozvao je na povratak znanja i snage u Srbiju, govorio o problemima u funkcionisanju institucija i ekološkim izazovima, te najavio dve akcije – protest protiv rudnika u Loznici 9. maja i inicijativu „Očistimo Srbiju“ 11. maja.
