Milica Jančevski ima četrnaest godina i ovog juna krenuće na put dug 120 kilometara – od Kikinde do manastira Ravanica u Vrdniku. Pešačiće tri dana, sa kratkim pauzama u Bačkom Petrovom Selu i Temerinu.
Ne ide zbog slave, izazova ni društvenih mreža. Ide zbog dečaka njenih godina, iako ga ne poznaje. Njegovo ime, međutim, Bečejcima je dobro poznato – Ivan Filipčev. Za njega je prvi put čula od Petra Vidovića, vozača i osnivača humanitarnog udruženja „Drug sa druma“.
Ivan živi tiho i hrabro. Iza njega je četrnaest operacija, a pred njim ono što niko ne može sam – borba. Za terapije, lečenje i osnovne potrebe potrebna su sredstva koje njegova porodica više ne može sama da obezbedi.
Rođen je kao jedno od troje braće iz iste trudnoće. Filip, njegov brat, odrasta uz njega, dok treći brat, nažalost, nije preživeo. Ivan ima cerebralnu paralizu i brojne zdravstvene komplikacije, ali i neobičnu snagu da sve to nosi bez buke. Njegova borba poznata je gotovo svima u opštini — traje od prvih dana života. A ipak, kao da ga se setimo tek povremeno. Kad nas neko podseti. Ili kad neko, poput Milice, krene da hoda za njega..
Milica je odlučila da hoda jer zna da ne možeš stalno da čekaš da neko drugi prvi krene. Krenula je ona. Ali srećom, nije sama.
Sa njom su i Aleksandar Jovanov, Bojan Jovičić, Zoran Rakić – ljudi koji ne traže slavu i reflektore. Samo put. Kolona nosi poruku tiše od parola, ali jasnije od njih.
Podršku pruža i „Drug sa druma“, a Petar Vidović iz udruženja, Bečejac, među prvima je rekao ono što možda mnogi misle.
„Možda smo malo zaboravili na Ivana. A možda samo ne stižemo da se setimo. Možda nas je sramota što nismo ranije.“
Milica i njeni saborci stižu u Bečej u nedelju, 16. juna, u popodnevnim časovima. Proći će ulicama koje Ivan dobro poznaje. Ne traže aplauze. Dovoljno je da ih neko dočeka. Rečju. Pogledom. Čašom vode.
Ako ne možete da budete tamo, možete poslati poruku. Broj je 129. Pošaljite je na 3030.
To neće promeniti svet.
Ali može pomoći Ivanu da oseti da nije sam u svemu što ga čeka.
