Foto: Milica Jončeski / Dolazak na Ravanicu
Od manastira Svete Trojice u Kikindi do manastira Ravanica na Vrdniku, pet mladih ljudi prepešačilo je 120 kilometara za Ivana Filipčeva, četrnaestogodišnjeg dečaka iz Bečeja sa cerebralnom paralizom, sa ciljem da ga, kako kažu, „otpišu sa fondacije 'Budi human'“.
Šetnja je trajala tri dana – od nedelje, 15. juna do utorka, 17. juna, kada su oko 22 časa stigli na odredište. Hodali su iz vere, iz ljubavi, i – kako ističu – iz inata prema nepravdi.
Inicijatorka akcije, četrnaestogodišnja Milica Jončeski iz Jabuke, poručila je da je ova šetnja bila i fizički i emotivno zahtevna, ali je donela neprocenjivu vrednost – vidljivost, empatiju i pokrenula je ljude.
„Aleksandar Jovanov je šetao sa štakama. Miloš Boc širio je osmeh i bombone svima na putu. Marjan Brković nas je dizao humorom. Nina je hodala s nama tiho, ali uvek uz osmeh. Ja sam samo tri kilometra od ukupnih 120 morala da pređem kolima – zbog žuljeva i upale mišića. Nisam to krila, imam 14 godina i verujem da bih, da sam nastavila, ozbiljno narušila zdravlje. Ali – stigli smo svi zajedno. Do Ravanice. I tamo – svetla, motori, zagrljaji i suze. Nezaboravno“, ispričala nam je Milica i dodala:
„Uzbrdice, nizbrdice, umor... ali nismo stali. Aleksandru, koji je hodao sa štakama, i Milošu, ovo je bio hiljaditi kilometar u humanitarnim šetnjama. Niko nije odustao“, rekla je ona.
Do poslednjeg trenutka nisu znali da li će ih iko dočekati. Očekivali su da će na Ravanici biti sami. A onda – svetla, motori, pedesetak bajkera i trenutak koji je sve preplavio emocijama. U momentu kada su Milica i njena ekipa izgovorili: „Pomaže Bog, braćo i sestre“, bajkeri su uključili svetla, zaturirali motore – i dočekali ih kako dolikuje - kao prave heroje.
Svi su plakali. Zagrljaji, podrška, neverica. Niko nije očekivao takav doček, a emocije su ih slomile tek kada su stigli. „U jednom trenutku smo legli na pod ispred manastira, svi – i ja, i Aleksandar, i ostali. Ljudi su stajali oko nas i govorili: Vi ste heroji. Vi ste ljudi“, opisala je Milica.
Foto: Učesnici šetnje „Za Ivana“ u Novom Sadu
Noseći kutiju za donacije, Novobečejac Miloš Boc je podizao ruku ka vozilima na crvenom svetlu na raskrsnicama – i ljudi su se zaustavljali da doniraju. Ceo red automobila kopirao je jedni druge, i tako su zaustavili saobraćaj, ali i pokrenuli ljude. Milica kaže da su zbog toga i kasnili – jer je Miloš svakoj devojci na putu davao bombonu, a svakom prolazniku osmeh.
Petar Vidović, član udruženja „Drug sa druma“, bio je logističar cele akcije i oslonac iz pozadine. Upravo je to udruženje prvo skrenulo pažnju Milici Jončeski na priču o Ivanu Filipčevu – i tako pokrenulo lavinu empatije, odluka i organizacije. Petar je opisao zadnje metre šetnje kao trenutak u kome su „naši ponos i mladost“, u molitvi i tišini, stigli na cilj sa ogromnim srcima i samo jednim zahtevom – da uspeju zbog dečaka kog do pre nekoliko dana nisu ni poznavali.
Pod zastavom sa Ivanovim likom i porukom „129 na 3030“ ujedinili su se ljudi svih profila – sportisti, vozači, umetnici, studenti. Među njima i Viktor Božić, heroj 2024. godine, poznat po tome što je besplatno cepao drva starijim i nemoćnim građanima, a novac koji bi eventualno dobio uplaćivao deci kojoj je potrebna pomoć. Tu su i Kristijan Terheš, bivši strongmen i vozač kamiona, i njegova supruga Ljiljana, koji su otvoreno rekli: „Mi smo možda jaki – ali Ivan je najjači.“
Nikola Rović, muzičar i harmonikaš, Miloš Veljković, mladi powerlifter, Stanko Pešić, čovek velikog srca i smisla za humor, i mnogi drugi – svi su bili vođeni istom mišlju: da se ljudska snaga ne meri mišićima, već empatijom. A među najtišima, ali najpouzdanijima – bila je mreža podrške upravo iz udruženja „Drug sa druma“, okupljena oko solidarnosti, poštovanja i konkretne pomoći.
Podršku su dali i umetnici – beogradski pank-rok bend Sara Džesika Panker, koji je na Milicin poziv simbolično izmenio tekst svoje pesme „3030“, dodavši stih: „129 na 3030 – pusti za Ivana dve, tri poruke.“ Pesma se brzo proširila društvenim mrežama i dodatno osnažila kampanju.
Bili su tu i oni koji nisu hodali – ali su organizovali, nosili, vozili, hranili, podržavali i bodrili. Jer svi su znali jedno: Ivan je najjači.
Milica se posebno zahvalila Zoranu Rakiću i Marku Stankoviću koji su, uprkos obavezama, došli da ih pozdrave u centru Novog Sada.
U ponedeljak, 16. juna, u dvorištu svoje kuće u Bečeju, Ivan Filipčev nije dočekao samo pešačku grupu – koja je tog dana prolazila kroz Bečej i, naravno, svratila da ga pozdravi. Iznenadili su ga i studenti-biciklisti, poznati po ranijem poduhvatu vožnje do Strazbura u znak protesta. Njih dvadesetak stiglo je isključivo zbog Ivana, da mu lično pruže podršku. Ivan se ovom susretu posebno obradovao, a oni su mu, bez mnogo reči, poručili – ako zatreba, dolazimo opet.
Milica je takođe najavila novi humanitarni bazar u Pančevu, dok njen saputnik Aleksandar priprema novu, veću akciju.
„Jedan je cilj – da pomognemo. Ovo je bio tek početak. I neće se završiti ovde. Ustanimo, izađimo iz kuće, ostavimo telefone i posvetimo makar jednu šetnju nekom detetu. Ne moramo svi da hodamo 120 kilometara. Možemo organizovati bazar, turnir, koncert – ali da ne zaboravimo decu poput Ivana. Oni zaslužuju pažnju svakog dana, ne samo kada se završi neka šetnja“, poručila je Milica Jončeski, devojčica koja, sa svega četrnaest godina, podseća sve nas šta znači biti čovek.
